Apriorni kriterijum ocenjivanja zasniva se na unapred utvrđenim normama. Ovaj kriterijum ima pozitivna obeležja, jer se njime mogu meriti nivo znanja i sposob­nosti svakog pojedinca i može biti i u funkciji pouzdanije profesionalne promocije. Društvena opravdanost ovakvog kriterijuma je velika. Međutim, teškoća je u tome što ovakvog kriterijuma praktično nema. Svaki nastavnik formira svoj individu­alni kriterijum za pojedine ocene iz skale koje se u školskom sistemu primenjuje (kod nas se primenjuju pe­tostepena skala 1-5).
Postoje mnogi pokušaji da se utvrde normativi za svaku ocenu polazeći od specifičnosti didaktičko-­logičke strukture sadržaja pojedinih nastavnih disci­plina. Pojedini prosvetni organi su pokušali da pravilnikom ili uputstvom utvrde koji nivo znanja treba učenici da pokažu za pojedine ocene iz skale 1-5. To bi bio normativ za primenu apriornog kriterijuma. Takve normative za apriorni kriterijum predlaže i Ðorđe Lekić. Ovde ih navodimo:

Navedene norme za pojedine ocene su opštijeg karak­tera. Ne polazi se od prirode i od specifične di­daktičko-logičke strukture gradiva pojedinih nas­tavnih predmeta. Naravno, pridržavanje i ovakvih uopštenih zahteva doprinelo bi smanjenju nepovoljnog dejstva nekih subjektivnih faktora na valjanost škol­skog ocenjivanja. Međutim, ovakve norme apriornog kriterijuma ocenjivanja, ne mogu, u dovoljnoj meri, biti u funkciji ujednačavanja kriterijuma ocenjivanja. Zato se pribegava definisanju diferenciranih normativa apriornog kriterijuma ocenjivanja koji polaze od spe­cifične didaktičko-logičke strukture gradiva i od standarda do kojih se došlo istraživanjem pojedinih fenomena (brzine čitanja i slično).

Norme i standardi ocenjivanja maternjeg jezika u I razredu Kriterij za ocenjivanje brzine čitanja I razredu

Kriterij za ocenjivanje brzine čitanja I razred

                                 Norme i standardi za ocenjivanje pravopisnih i gramatičkih znanja

Objašnjenje: ne uzimaju se u obzir greške u pravilima koja nisu prethodno učena; ponavljanje greške ne smatra se novom greškom, dva puta napisana ista reč u rečenici ne smatra se greškom.

Primeri normativa za apriorni kriterij u nastavi matematike

Kao i u svakom predmetu, i u nastavi matematike mogu biti sačinjeni normativi za primenu apriornog krit­erija ocenjivanja polazeći od posebne didaktičko-­logičke strukture gradiva (posebni za aritmetiku, geometriju, za ocenjivanje pismenih vežbi i radova i sl.). Ovde ćemo navesti neke primere normativa koji se mogu primeniti za ocenjivanje znanja i sposobnosti iz ovog nastavnog predmeta u različitim razredima:

Normativi i standardi apriornog kriterija za ocenjivanje pismenih kontrolnih zadataka iz matematike

Smatra se da istovrsni ili kombinovani kontrolni zadaci treba da budu tako dimenzionirani da, u prvom polugodištu, učenike prvog razreda angažuju do 20 mi­nuta, drugog razreda do 35, a trećeg i četvrtog razreda 35-40 minuta. Prilikom ocenjivanja pismenih zadataka potrebno je prethodno definisati šta se smatra grubom, velikom a šta manjom greškom. Velikim (gru­bim) greškama se mogu smatrati: netačno izvođenje matematičkih operacija, nepravilno rešavanje jednačina i nejednačina, nepravilan izbor brojčanih podataka. Manjim greškama se mogu smatrati: neracionalni postupci pri rešavanju zadataka, izostavljanje naziva operacija, netačno prepisivanje brojčanih podataka ili znakova matematičkih operacija kod tačnog rešenja zadataka.

Slično navedenim primerima, mogu se definisati normativi i standardi apriornog kriterija i za sve ostale nastavne predmete koji polaze od specifične didaktičko-logičke strukture njihovog gradiva. Kod utvrđivanja normativa apriornog kriterija, moguće je poći i od broja zadataka koje učenici treba da reše. Ako, na primer, od tri zadatka učenik sve reši ispravno, dobija ocenu pet, ako reši dva zadatka, dobija ocenu vrlo dobar, itd. S obzirom na to da nema propisanih normativa i standarda za primenu apriornog kriterija, ostaje potreba da svaki nastavnik razradi ove kriterije, od­nosno utvrdi normative kojih bi se pridržavao u cilju objektivizacije ocenjivanja. Pridržavanjem ovih krit­erija eliminisale bi se greške zbog poznatog nepovo­ljnog dejstva faktora o kojima smo napred govorili (halo-efekat, lična jednačina nastavnika, greška kon­trasta i slično). Apriorni kriterij, i pod pretpostavkom da postoje sačinjeni normativi kojima se objektivizira njegova primena, ima i neke nedostatke. Ocenjivanje je svojevrsno merenje. Merenje je upoređivanje dveju veličina od kojih se jedna uzima za jedinicu merenja. Moglo bi se uzeti da su jedinice kod apriornog kriterija norme, standardi koje su pojedine društvene institucije definisale. Međutim, ovi nor­mativi i standardi su ipak opšteg karaktera, pa se njima meri uspeh učenika bez obzira na uslove u kojima se odvija nastavni rad (neopremljenost škole, lošije rešena kadrovska pitanja škole u odnosu na škole koje su to optimalno rešile i sl.). Učenici, naravno, nisu krivi što žive u zaostalim sredinama, što se njihov rad odvija u nepovoljnim didaktičko-tehničkim i kadrovskim uslovima. Zbog toga, objektivno, nisu u mogućnosti postići uspeh kao učenici u razvijenim gradovima i školama sa povoljnijim uslovima. Pošto je ocenjivanje (merenje) jedna vrsta upoređivanja, ispravnije je, sa ovog stanovišta, upoređivati znanja među učenicima iste škole jer rade u istim ili sličnim uslovima.