Има наставника који сматрају да систематско припремање није потребно, али већина је оних који се свакодневно припремају за рад. Међутим, наилази се на случајеве да се писање краћих припрема, конспеката, као ширег, детаљнијег и продубљенијег плана наставног часа, сматра сувишним, да се то назива администрирањем и слично. Овакви ставови су резултат недовољног праћења промена у сфери педагошке теорије и праксе. Такви наставници нису спремни на позитивне промене у властитој васпитно-образовној активности нити осећају потребу за увођењем иновација.
Често се код припремања наставника за часове и претерује. Од њих се захтева да пишу припреме за час по узору на оне које су радили за огледна предавања у току школовања. Ову обавезу је потребно раицонализовати. Писмена припрема треба да буде селекција мисли, ставова, дидактичких решења, једног претходног студиозног рада, а све то треба у припреми исказати, илустровати у краћем облику, у виду теза. Оно што наставник пише је конспект, подсетник и систематизована оријентација за рад са ученицима. Наставникова писмена припрема је истовремено кратак план, пресек часа, њоме се замишља и предвиђа организација часа са потребним елементима организације наставе (методе, средства, облици, технике, процедура рада, повратна информација и сличне) а, такође, предвиђају се и одређени васпитно-образовни исходи часа.
Полазећи од наведених елемената, овај модел садржи извесна функционална решења која теже да донекле ослободе наставника од сувишног губљења времена на писање, уместо на стварне и суштинске припреме. Поред тога, једна иста припрема могла би да послужи за неколико година с тим што би садржавала простор за годишње корекције, допуне и иновације на основу промена које су настале у технологији рада и сазнањима наставника. Овакав модел припрема треба да садржи простор на коме би се, након сваког одржаног часа, дале напомене, осврт и краћи закључак, како би та искуства, уочене добре или лоше стране послужили и наредне године за садржајнију корекцију припреме. Приказаћемо један такав могући модел припреме наставника.
С обзиром на то да припрема наставника треба да буде сталан процес, нужно је наћи рационалније начине, а посебно утврдити економичнији модел припреме. Техника припремања наставника за час још увек није довољно стручно разрађена тако да и сами наставници често, с правом, постављају питања оправданости неких педагошки недовољно заснованих захтева који им се постављају.
Техничка решења помажу наставнику да се ослободи сувишног писања и да заокруживањем одређене скраћенице изабере методе, облике, средства, технику или поступак, да планира и изабере елементе организације наставе.
Модел припреме садржи довољно простора, а може се новим умецима и повећавати за разноврсне текстуалне и графичке илустрације, табеларне прегледе, одлагање или налепљивање исечака из штампе. Овакве припреме могуће је одложити у регистре и уредити по редоследу тема и наставних јединица. Упоредо са регистрима припрема, могу се, у посебне регистре или мапе, по истом редоследу, уносити потребни сликовни и графички материјали, исечци из штампе, библиографски изводи важнијих радова или појединачне хемеротеке радова.
Припрема васпитно-образовног рада мора бити и педагошки функционална, мора постати инструмент успешнијег рада наставника.
Припремање наставника за наставу је интегрални део система перманентног стручног усавршавања наставника који је и законски регулисан.
Наставни рад без добре претходне припреме своди се на шаблон, импровизацију, рутинерство, што умањује квалитет и резултате васпитно-образовног рада. Зато припремање не може бити само лична ствар појединца, већ је то и потреба и обавеза.
Нема сумње да упућивање наставника у технике припремања, коришћења разних извора и утврђивање економичног и прегледног модела писмених припрема треба да помогне наставницима у сложеном и веома деликатном раду са ученицима.