Praćenje i merenje su neophodni uslovi ze vrednovanje nas­tavnog rada. 
Praćenje obuhvata razrađen sistem postupaka, tehnika i instrumenata za sagledavanje realizacije pedagoške delatnosti u školama. 
Merenjem se utvrđuju količinski odnosi u pedagoškim pojavama. Školsko ocenji­vanje je svojevrsno merenje, jer se njime meri uspeh učenika. 
Dosadašnjim istraživanjima utvrđeno je da su školske ocene dosta slab metrijski materijal. Visina ocene trebalo bi da zavisi isključivo od učenika, a u praksi ona više zavisi od nastavnika nego od učenikovog znanja. Među fak­torima koji su doveli do ovakvog stanja najuticajniji su:

• lična jednačina nastavnika,
• halo-efekat,
• greška centralne tendencije i
• greška kontrasta.

Lična jednačina nastavnika ispoljava se u individualnim razlikama među nastavnicima usled čega oni isto znanje ocenjuju različitim ocenama. 
Halo-efekat se manifestuje kao ocenjivanje pojedinačnih učenikovih osobenosti (znanja iz pojedinih predmeta) na osnovu opšteg stava koji je nastavnik o njemu formirao. Ako je učitelj o nekom učeniku u početku stekao pozitivno mišljenje, postoji mogućnost da ga visoko ocenjuje i u onim predmetima u kojima on to ne zaslužuje.
Greška centralne tendencije je prilagođavanje kriterijuma ocenjivanja kvalitetu učeničke grupe. U odeljenju sastavljenom od bo­ljih učenika strože se ocenjuje nego u odeljenju slabijeg sastava.
Greška kontrasta se ispoljava kao uticaj odgovora (znanja) prethodnog učenika na ocenu učenika koji je posle njega odgovarao. Odličan ili slab odgovor prethodnog učenika utiče na nastavnikov kriterijum pri ocenjivanju sledećeg učenika. 

 Među tehnikama objektivnog ocenjivanja najveći značaj imaju testovi. 

Test znanja za nastavnu potrebu čini niz pitanja iz obrađenih nastavnih sadržaja na koja učenici odgovaraju samo jednom rečju, zaokruživanjem ili pod­vlačenjem tačnog odgovora. 
Odlike dobrog testa su:

• valjanost ili validnost (test mora da sadrži pitanja kojima možemo da izmerimo željenu osobinu),
• pouzdanost (pouzdano je ono testovsko pitanje na koje će isti učenik isto odgovoriti i prilikom sledećeg testiranja pod uslo­vom da je nivo njegovog znanja ostao isti),
• objektivnost (ob­jektivan je onaj test čije će rezultate svi ocenjivači bo­dovati istim brojem bodova),
• diskriminativnost (diskrimi­nativan je onaj test koji omogućava da se meri čitava skala znanja),
• obuhvatnost (obuhvatan je test koji može da izmeri znanje glavnih komponenata određene tematske oblasti),
• ek­onomičnost (zahteva se racionalan utrošak vremena i ma­terijala) i
• upotrebljivost (test je upotrebljiv ako učenik na testovska pitanja može da odgovori brzo, kratko i jasno).

Za proveravanje nastavnih rezultata postoji više vrsta testova, a to su testovi:

• prisećanja i dopunjavanja,
• alterna­tivnih odgovora,
• višestrukog izbora i
• predavanja.

Test omogućuje da se rezultat nastave proveri objektivnije, pouzdanije i potpunije nego što se to može učiniti usmenim i pismenim proveravanjem. Testovsko ispitivanje je ek­onomično i brzo, a rezultati se svode lako i jednostavno. Slabost testa je što nije pogodan za potpunije obrazlaganje stavova, što se njime ne mogu meriti bogatstvo i lepota jezika i stila. Ova slabost se može ublažiti korišćenjem esej testa koji omogućuje veću slobodu u odgovorima. 

Petominutno ispitivanje se obično sprovodi na nekoliko minuta pre kraja časa radi provere rezultata proteklog ­časa. Njime se povećava objektivnost i pouzdanost ocene (ako se češće praktikuje) i ukazuje na praznine u znanjima učenika koje treba otkloniti. 
Apriorni kriterijum ocenjivanja zasniva se na unapred utvrđenim normama koje omogućuju da se meri nivo znanja i sposobnosti svakog pojedinca, ali apriornog kriterijuma nema, jer, u praksi, svaki nastavnik formira neki svoj krit­erijum. 
Statistički kriterijum se zasniva na verovatno normalnoj distribuciji učenika u odeljenju po sposobnostima i znanju. Polazi se od toga da u svakom odeljenju ima najveći broj prosečnih učenika, a manje ispodprosečnih i natprosečnih. Takvoj distribuciji se prilagođava ocenjivanje (Gausova kriva). U odeljenju treba da bude najviše prosečnih ocena, a znatno manje ispodprosečnih i natprosečnih. 
Kompleksno vrednovanje rezultata rada učenika po­drazumeva da se vrednuju znanje, motivacija, sposobnosti, radne navike, subjektivne mogućnosti, objektivne okolnosti u kojima učenik živi i radi.