Праћење и мерење су неопходни услови зе вредновање нас­тавног рада. 
Праћење обухвата разрађен систем поступака, техника и инструмената за сагледавање реализације педагошке делатности у школама. 
Мерењем се утврђују количински односи у педагошким појавама. Школско оцењи­вање је својеврсно мерење, јер се њиме мери успех ученика. 
Досадашњим истраживањима утврђено је да су школске оцене доста слаб метријски материјал. Висина оцене требало би да зависи искључиво од ученика, а у пракси она више зависи од наставника него од учениковог знања. Међу фак­торима који су довели до оваквог стања најутицајнији су:

• лична једначина наставника,
• хало-ефекат,
• грешка централне тенденције и
• грешка контраста.

Лична једначина наставника испољава се у индивидуалним разликама међу наставницима услед чега они исто знање оцењују различитим оценама. 
Хало-ефекат се манифестује као оцењивање појединачних ученикових особености (знања из појединих предмета) на основу општег става који је наставник о њему формирао. Ако је учитељ о неком ученику у почетку стекао позитивно мишљење, постоји могућност да га високо оцењује и у оним предметима у којима он то не заслужује.
Грешка централне тенденције је прилагођавање критеријума оцењивања квалитету ученичке групе. У одељењу састављеном од бо­љих ученика строже се оцењује него у одељењу слабијег састава.
Грешка контраста се испољава као утицај одговора (знања) претходног ученика на оцену ученика који је после њега одговарао. Одличан или слаб одговор претходног ученика утиче на наставников критеријум при оцењивању следећег ученика. 

 Међу техникама објективног оцењивања највећи значај имају тестови. 

Тест знања за наставну потребу чини низ питања из обрађених наставних садржаја на која ученици одговарају само једном речју, заокруживањем или под­влачењем тачног одговора. 
Одлике доброг теста су:

• ваљаност или валидност (тест мора да садржи питања којима можемо да измеримо жељену особину),
• поузданост (поуздано је оно тестовско питање на које ће исти ученик исто одговорити и приликом следећег тестирања под усло­вом да је ниво његовог знања остао исти),
• објективност (об­јективан је онај тест чије ће резултате сви оцењивачи бо­довати истим бројем бодова),
• дискриминативност (дискрими­нативан је онај тест који омогућава да се мери читава скала знања),
• обухватност (обухватан је тест који може да измери знање главних компонената одређене тематске области),
• ек­ономичност (захтева се рационалан утрошак времена и ма­теријала) и
• употребљивост (тест је употребљив ако ученик на тестовска питања може да одговори брзо, кратко и јасно).

За проверавање наставних резултата постоји више врста тестова, а то су тестови:

• присећања и допуњавања,
• алтерна­тивних одговора,
• вишеструког избора и
• предавања.

Тест омогућује да се резултат наставе провери објективније, поузданије и потпуније него што се то може учинити усменим и писменим проверавањем. Тестовско испитивање је ек­ономично и брзо, а резултати се своде лако и једноставно. Слабост теста је што није погодан за потпуније образлагање ставова, што се њиме не могу мерити богатство и лепота језика и стила. Ова слабост се може ублажити коришћењем есеј теста који омогућује већу слободу у одговорима. 

Петоминутно испитивање се обично спроводи на неколико минута пре краја часа ради провере резултата протеклог ­часа. Њиме се повећава објективност и поузданост оцене (ако се чешће практикује) и указује на празнине у знањима ученика које треба отклонити. 
Априорни критеријум оцењивања заснива се на унапред утврђеним нормама које омогућују да се мери ниво знања и способности сваког појединца, али априорног критеријума нема, јер, у пракси, сваки наставник формира неки свој крит­еријум. 
Статистички критеријум се заснива на вероватно нормалној дистрибуцији ученика у одељењу по способностима и знању. Полази се од тога да у сваком одељењу има највећи број просечних ученика, а мање исподпросечних и натпросечних. Таквој дистрибуцији се прилагођава оцењивање (Гаусова крива). У одељењу треба да буде највише просечних оцена, а знатно мање исподпросечних и натпросечних. 
Комплексно вредновање резултата рада ученика по­дразумева да се вреднују знање, мотивација, способности, радне навике, субјективне могућности, објективне околности у којима ученик живи и ради.